Danas mi se desilo nešto zaista fenomenalno i iskreno neverovatno! Upravo sam došao kući, i odmah došao da podelim ovo sa vama, dok se još nije ohladilo. Ovo je jedan od onih momenata koji su primer da život ume da izrežira filmske momente, ako dovoljno to želite, i umete da uhvatite trenutak :)
Iz Novog Sada sam, i taman kada sam završio danas sa fakultetom sam otišao do poslovnice "mt:s"-a na Spensu kako bih podigao paket za IPtv... Kada sam obavio te administrativne poslove uputio sam se u knjižaru da se počastim jednom knjigom.
Po izlasku iz Spensa sam video tezgu na kojoj se prodaju razne kape, rukavice i šalovi... Ponovio sam se sa šeširom. U blizini se nalazila tezga na kojoj se prodaje nakit i marame. Privukla mi je pažnju pa sam i nju posetio. Međutim sva roba je namenjena ženskom polu, tako da nisu imali išta za mene. Ipak to me je podsetilo da su nekada u samom Spensu, u zavučenom jednom kutku, takođe bile tezge na kojima su se prodavale razne zanimljive pizdarije i uvek je vladalo ono veselo vašarsko raspoloženje. Sećam se da je u ponudi bilo mnogo dobrog prstenja za koje mi prsti u tom periodu naprosto nisu bili dovoljno debeli... Lutao sam i cunjao spensom ne bih li našao taj zavučeni čošak, ali on izgleda više ne postoji ili se prosto od mene sakrio..
U svakom slučaju prstenje nisam našao, jer je jedan jako primamljiv zvuk okončao moju potragu... Taman sam koračao nekim hodnicima u guzici Spensa, kada sam čuo zvuk gitara.. Zvučalo je kao proba i momci su svirali toliko dobro da sam se instantno prijatno nakostrešio...
Bas je brundao sa elegantnom sigurnošću, a električna gitara je prosto bila kurčevita - snažno i arogantno igranje prstima po žicama je bilo na delu.
Osvrnuo sam se oko sebe u potrazi za pravcem iz koga dolazi taj zvuk i video belo spiralno stepenište koje vodi na sprat iznad.. Iznad stepeništa je bila reklama za neki bar, pa sam se u trenutku razočarao, misleći da se to čuje muzika iz tog kafića. Ta predpostavka mi je došla logično, jer sam smatrao da ni jedan lokalni bend ne zvuči tako dobro, te je u pitanju morala biti nasnimljena traka džemovanje nekog poznatog sastava.. A onda je usledio duboki 'Buuuuum'!!! Kao da se komad planine odvalio u blizini... Bubnjar je nogom obavio magiju... To mi je nepogrešivo signaliziralo da je živa svirka u pitanju.
Imao sam prelep intuitivni osećaj da treba da sledim muziku, podsvesno sam bio uverem da će mi se isplatiti...Uputio sam se uz do, pa onda i uz, belo spiralno stepenište sa moje desne strane.
Dok sam se penjao bio sam ubeđen da ću na vrhu stepeništa naići na neki novi studio za probe, a u njemu bend kako svirucka... Verovatno ću naići na lice nekog poznanika koji će biti naoružan instrumentom, pa ću da ih pohvalim i ostanem malo da ih poslušam, a čak i da ne znam momke sledovao bih isti plan..
Ipak kada sam stigao do poslednjeg stepenika na vidiku nije bilo ikakvog studija ili kafića?!... A onda mi je sinulo: "Pa večeras YU GRUPA ima koncert!"... Par koraka niz hol i sa leve strane mi se otvorio vidik krajičak prozora male sale, a na bini su stojali Jelići: Petar, Žika i Dragi.
Drugar mi je pre nekih nedelju i po dana rekao da je video plakat za koncert, međutim ni jedan ni drugi nismo nešto bili raspoloženi da dođemo (više volimo da na koncerte idemo negde sa strane...) tako da sam u prvi mah apsolutno smakao sa uma njihov nastup.
Kako spomenuh da volimo da idemo negde na svirke, da spomenem da sam tako i prvi put slušao Yu grupu, nastupali su na pasuljijadi u Temerinu, i to je još uvek jedan od najupečatljivijih koncerata koje sam gledao! Kupili su me kada su odsvirali meni veoma dragu njihovu pesmu, a koju ljudi obično stavljaju u stranu - "U tami disko kluba".. Upravo je sa sličnog stanovišta Žika i najavio pesmu tada: "Vidim da je ovde pretežno mlada publika, tako da možda nećete ni znati ovu našu staru pesmu", a onda su gitare zaječale poznatu melodiju uvodnih taktova, a ja sam kao ošuren počeo oduševljen da skačem u prvim redovima i njačem kao jarac!
Sa istim tim žarom sam ih i sada posmatrao, gledajući ih sa balkona i upijajući svaki zvuk koji naprave... Ali ljudi kako se oseti moć njihove harmonije!!! Kao što rekoh narogušio sam se samo kada sam čuo zvuk gitare i basa dok još nisam bio načist ni šta to zapravo čujem - sada sam celim bićem pulsirao u ritmu bubnjeva! Još je bubnjar (moram biti iskren i reći da nisam prepoznao čoveka) par puta zasvirao otvaranje "Pustinje" te mi se probudila žudnja da se na njegov predlog priključe i ostali i izvedu tu stvar, ali ipak ovo je bila samo tonska proba te se svaka numera brzo prekidala, kako bi tehničari mogli da što bolje usklade jačine instrumenata...
U svakom slučaju osećaj iskrene oduševljenosti je vladao mnome! Tako dok sam, naslonjen na gelender, posmatrao Yu grupu na bini, grupe tehničara koji mile oko opreme i međusobno se dogovaraju, javila mi se ponovo ona snažna glad za čitavim RockStar svetom, za kojim sam toliko žudeo tokom srednje škole.
Javila mi se ogromna potreba da se nekako nađem tamo sa njima i da učestvujem u čitavom tom spektaklu!
Kao što sam napisao već, prilikom penjanja uz stepenište sam imao plan da koga god zateknem da svira sleduje moje podržavanje i da ću odvojiti malo vremena da ih pobliže poslušam. To što su moji veliki idoli upravo pravili tu melodiju me je samo dodatno motivisalo :) .. Dakle odluka je već bila doneta - ja idem da ih slušam kako sviraju, samo se sada otvorilo dodatno pitanje: kako do njih da dodjem?
Priznaću da mi je palo na pamet da sa sprata skočim u hodnik koji je vodio vratima male dvorane i da uz tresak uletim u celu sliku i kažem: "Ja sam došao! :)"... Ali ipak nisam nešto preterano vičan u pentranju i tarzanisanju pa bih se verovatno samo bespotrebno nagrdio
Opet, ako ne tako, onda kako?
Polako sam sišao niz stepenište i izašao iz spensa kako bih se uputio službenom ulazu u malu salu... Isprva nisam imao ikakvu predstavu kako ću proći, ali kako sam koračao nekako mi je samo dolazilo:
1. Ako budem došao kao fan, obezbeđenje će da me odjebe
2. Ako budem delovao nervozno ili uzbuđeno, obezbeđenje će da me odjebe
3. Ako se lažno predstavim, obezbeđenje će da me odjebe
4. Ako budem otvoren i iskren, obezbeđenje će da me odjebe
5. Ne smem da slažem, nije sportski (..volim sam sebi još dodatno da otežam izazove)
I sa svim malopre rečenim se još dodatno komlikuje pitanje: kako onda to da izvedem? Zapravo, jako jednostavno: moram da ušetam tamo kao da sam to uradio barem 100 puta, da postavim takav stav da izgledam kao da tačno znam šta radim i kuda idem, i u slučaju bilo kakvih kontakata - ja sam taj koji postavlja pitanja..
Sumnju ću probuditi ako ušetam unutra sa raznim kesama, tako da sam sve što je moglo da stane nabutao u torbu za fakultet koja mi je bila o ramenu, a šešir sam stavio na glavu.
Kako sam se približavao vratima službenog ulaza tako sam postajao sve napetiji i sve mi je bilo teže da ostanem miran. Na moje veliko iznenađenje primetio sam jednog starijeg čoveka kako prilazi vratima. Sačekao sam da prođe ispred mene i sustigao ga kada je otvorio vrata, primetio me je i pridržao mi vrata da bih i ja ušao, klimnuo sam mu glavom uz osmeh. Milina - svim prisutnima je ovo izgledalo kao da sam sa njim došao. Ali me to ni malo nije umirilo, srce je počelo da mi bije kao kada sam kao klinac utrčao na ringišpilu u kuću straha dok prodavac karata nije gledao - ona adrenalinska frka kada radiš nešto što ne bi smeo :)... Ali pobogu ljudi, bukvalno nisam imao pojma gde se nalazim - nikada pre nisam bio u ovom delu spensa i stvarno ne znam kuda ti hodnici vode, niti na šta sve moram da računam - apsolutno nepoznato okruženje.
I imao sam frku! Ulagao sam ogromne napore da izgledam mirno..
Onog čoveka koji mi je otvorio vrata sam pustio da ide malo više ispred mene, a kada se ukazalo obezbeđenje ispred nas sam spretno požurio da budem što bliže njemu kako bi delovalo da smo zajedno.
Stariji čovek je srdačno pozdravio obezbeđenje koje mu je klimnulo glavom, isto to sam uradio i ja, ali sam ipak izračio oklevanje! Ne puno, samo sam par centimetara ustuknuo od čoveka u zelenom markeru i požurio da što pre prođem pored njega, ali je primetio i bio sam mu sumnjiv... Kada sam prošao pored njega osetio sam da me je posmatrao, dodatno sam umirio korak i isprsio se, i trudio da hodam sigurnije - što je naravno za posledicu imalo da onaj osećaj nesigurnosti sada doživljavam kao želju da "trčim k'o da u guz'ci imam motor", što bi rekao Edo Maajka.
Primirio sam se koliko sam mogao i samo hodao pravo, dobro sam naslućivao da sam najebao ako i za sekund zastanem.. Trenutno sam se nalazio u hodniku koji vodi vodi do garderobe, tu su bili i neki ljudi, blago sam ih zaobišao, i krajičkom levog oka ugledao prolaz koji vodi do hale gde se održava proba, ali je sam ga već prošao i nije bilo smisla da se sada vraćam, sada je najbitnije bilo ne stati ni po koju cenu!
Nastavio sam dalje, ispred mene su stojale dve devojke koje su se nešto došaptavale i jedna me je prilično sumnjivo osmotrila (..da se ne lažemo nema tog obezbeđenja koje je pronicljivo kao žensko). Prostrelio sam je pogledom prilično grubo dok nije ustuknula i nastavio da hodam dalje, kuda ni sam nisam znao...
Stigao sam do kraja tog hodnika i bespogrešno konstatovao da on nikuda ne vodi! Bila su tu neka providna vrata koja vode u Spens, ali sa moje leve strane nisam igde mogao da odem i da se sklonim sa vidika secutity-a, na šta sam jako računao.. Zašto bi, pobogu, neko ko je 100 puta već bio ovde i za koga ovo nije nešto novo, došao do kraja ovog hodnika za koji se zna da nikuda ne vodi???
Polako sam se okrenuo i naravno, tip iz obezbeđenja me je gledao... Da telefonira, usledio mi je intuitivni odgovor na gornje pitanje :)..Smireno sam uzvratio pogled, naslonio se na zid, lagano izvadio mobilni iz džepa, ukucao broj i prislonio ga na uvo. Potom sam okrenuo leđa čoveku sa zelenim markerom i mozgao šta ću sad da radim...
Kada sam se okrenuo, obezbeđenje je stajao meni okrenut leđima - upalilo je i ja sam zvanično ušao... Ali sada tek sleduje veći izazov, treba da uđem u halu gde Yu grupa svira i ne delujem kao vanzemaljac. Ovo je tonska proba, a na tonskoj probi svako radi nešto, dakle: moram da radim nešto i da delujem kao da imam funkciju.
Problem sam rešio tako što sam iz torbe izvadio moj rokovnik sa fakulteta i hemijsku... Otvorio sam stranicu gde sam imao nacrtanu neku tabelu koja zgodno izgleda kao kakav raspored... Na putu nazad ka onom prolazu koji vodi do sale sam ga "slučajno" blicnuo stranicu prema onim devojkama uz širok osmeh - nije više bilo sumnje, a kada me je obezbeđenje ponovo osmotrio, već sam bio duboko zamišljen nad "rasporedom". Tako sam sigurno zakoračio udesno kada sam došao do prolaza, za koji sam ovaj put znao da će me odvesti do bine :)
Ušetao sam u halu gde se upravo, dok kucam ovo održava veliki koncert Yu grupe. Sada mi se i samopuzdanje vratilo, a rifovi Drgog i Petra Jelića su doprineli da mi se raspoloženje raspali. Osećao sam se lagodno u svojoj koži...
Po ulazu sam samo letimično bacio pogled na binu, kao da me ne interesuju preterano, a zatim se zagledao u raspored, olovkom uperio u sedišta i pretvarao se da ih brojim i nešto organizujem, dok sam polako napredovao u salu.
Video sam praznu stolicu u blizini glavne miksete, seo na nju i okrenuo se tako da ne gledam direktno na binu, već da sam joj okrenut bokom. Nisam prepoznao pesmu koju su u tom trenutku svirali, ali mi je njihova rokačina neverovatno prijala. Nisam se ustručavao da cupkam nogom i klimam glavom!
Okrenuo sam novi list u rokovniku i napisao
"Sedim na tonskoj probi Yu Grupe...
Fenomenalni su kao i uvek! Muzička harizma Jelića je kao i dosad prosto zaslepljujuća.
Čak i prilikom samog prisustva tonskoj se nepogrešivo naslućuje fantastičnost večerašnje YU ROCK eksplozije!
Naši oci ne razočaravaju! :)
Oživela je fantazija koja se javlja prilikom gledanja filmova na ovu tematiku!
~~~~~~~~~
Tinejdžer u meni je prezadovoljan!" (slika je okačena na kraju članka, zajedno sa ostalim)
I zaista sam se tako osećao. Ko je gledao film "Almost famous" može da nasluti o čemu pričam, kada mladi novinar školskog lista biva upućen od strane RollingStone časopisa da ide i piše o turneji benda Stillwater. Osećaj sličan tom, baš sam mogao da osetim draž pripreme velikog nastupa, i utoliko mi je bilo draže baš zato što ništa nisam radio već mogao da se prepustim da me mašta odnese. Tinejdžer u meni je baš zato i bio toliko zadovoljan, zato što je konačno osetio glamur domaće rok tradicije :)
I tako sam pustio da se srce zasiti onog zvuka zbog kojeg mi je običan dan postao poseban! Sedeo sam tako, škrabuckao i slušao odlomke poznatih stvari ovih velikana. U pauzama između pesama bi se bubnjar oglasio da se požali kako mu tomovi nisu dobro namešteni, ili kako ne čuje bas dovoljno na monitorima.. Dragi je pak želeo da mu u potpunosti skinu bubnjeve sa njegovih monitora, dok Žika i Petar nisu bili preterano zahtevni. Žika je mirno stajao i čekao da obavi svoj deo posla, povremeno dobacujući svoje predloge za rešenja nađenih problema, a Petar je odavao utisak da ga prsti svrbe i da jedva čeka da zapali masu svojim stratokasterom u devet uveče.
Kako su me uvek gnjavile "rođene" tonske probe (ja sam jedan od onih što vole da izlete sa gitarom, što pre dođu do mikrofona, izrokaju sadržaj svoje duše i izrače svoju energiju na publiku - bez preteranog tehnikalisanja :)..naravno da to za posledicu ima da ne čujem pola svog benda i da me čak zvuk svoje gitare ne oduševljava, ali šta ću - srce želi akciju!) prilično brzo mi je euforija splasnula i počinjalo je da mi celo to sedenje bude prilično dosadno.
Ustao sam i polako počeo da šetam salom... U duhu svoje uloge da i ja u dvorani svrsishodno bivstvujem, sam prišao tehničaru na glavnoj mikseti i prilično ozbiljnim tonom, prilično nebitno pitanje: "Kada počinje ovo večeras?".. Cilj sam postigao, zbunio se i trudio da mi što bolje objasni celu zamisao... Ko je gledao, mogao je da vidi dvoje ljudi koji se poznaju kako razgovaraju :)
U jednom trenutku dok sam se tako šećkao ispred bine, jedan dečko u zelenoj jakni se našao u mojoj blizini, delao je kao da je glavni za...nešto, i mogao je bez problema da me raskrinka. Na moje veliko iznenađenje kako me je ugledao, prišao mi je i pozdravio me:
"Ej ćao! Kako si?" široko se osmehnuo i iskreno je delovalo da mu je drago što me vidi.
"Jesam. Ti jesi mi dobar?" uzvratio sam srdačno. "Kaži mi", nastavio sam,"šta negoduju ovi matori na bini? Šta im se ne sviđa?"
"Pa kažu...." dalje nisam mogao da čujem što od galame, što od uzbuđenja.
"Meni ovo zvuči sasvim dobro. Zadovoljan sam.", izjasnio sam se svejedno.
Pun pogodak je ostvaren, pozdravljen sam od strane nekoga ko zapravo i radi nešto, tako da se moj kredibilitet više neće dovoditi u pitanje - sada stvarno mogu da se opustim :)
Tada su momci na bini prašili "Moj Stari Bend" , dok smo momak u zelenoj jakni i ja stajali direktno naspram njih.. Podigao sam ruku u znak pozdrava i zamlatio glavom dok me je ritam nosio! Kada su prekinuli stvar, podigao sam palac u znak podrške.. A tada sam pobenavio:
Nazvao sam onog drugara koji mi je i rekao za njihov koncert i rekao mu: "Nećeš mi verovati gde se sada nalazim!..."...neko je zatim naišao, pa sam ozbiljnim tonom produžio: " Da. Na tonskoj sam trenutno. Sačekaj samo sekund, galama je i ne čujem te."... kada je taj neko prošao opet sam podetinjavio: "slušaj: Stari grad brije košava, lišće pokriva sve!", drao sam se, a grupa je probavala pesmu "Dunavom još šibaju vetrovi". :)
Potom je usledio, naravno, i kratki fotosešn :) .. Čak mi je na pamet palo da odradim intervju sa njima, rekao bih da je u pitanju blog longliveyupoprockmusic, a čak su mi i pitanja dolazila instantno. Međutim otišao sam do jednog kosatog tehničara koji mi je te snove razbio, jer mi je rekao da će tonska trajati još pola sata, do četrdeset i pet minuta. Što je mnogo, mnogo je. :)
Ipak, nisam digao ruke od tog intervjua.. Odmah nakon objave ovog članka ću poslati link mailom Yu grupi, kako bih dobio njihovu dozvolu da ga ostavim na blogu, a u njemu ću zatražiti da mi neko od članova saopšti svoje utiske o celoj ovoj priči, i našem zajedničkom iskustvu. Takođe ću im predstaviti moju želju za kratkim intervjuom, koji ću objaviti ovde zajedno sa njihovim odgovorima na sam mail :)
Danas mi je dan baš bio lep, a do obrta je došlo sasvim nenadano. Preporučio bih vam da ako ikada budete imali dubok predosećaj da nešto treba da uradite - to i uradite, nećete zažaliti :)
Iz Novog Sada sam, i taman kada sam završio danas sa fakultetom sam otišao do poslovnice "mt:s"-a na Spensu kako bih podigao paket za IPtv... Kada sam obavio te administrativne poslove uputio sam se u knjižaru da se počastim jednom knjigom.
Po izlasku iz Spensa sam video tezgu na kojoj se prodaju razne kape, rukavice i šalovi... Ponovio sam se sa šeširom. U blizini se nalazila tezga na kojoj se prodaje nakit i marame. Privukla mi je pažnju pa sam i nju posetio. Međutim sva roba je namenjena ženskom polu, tako da nisu imali išta za mene. Ipak to me je podsetilo da su nekada u samom Spensu, u zavučenom jednom kutku, takođe bile tezge na kojima su se prodavale razne zanimljive pizdarije i uvek je vladalo ono veselo vašarsko raspoloženje. Sećam se da je u ponudi bilo mnogo dobrog prstenja za koje mi prsti u tom periodu naprosto nisu bili dovoljno debeli... Lutao sam i cunjao spensom ne bih li našao taj zavučeni čošak, ali on izgleda više ne postoji ili se prosto od mene sakrio..
U svakom slučaju prstenje nisam našao, jer je jedan jako primamljiv zvuk okončao moju potragu... Taman sam koračao nekim hodnicima u guzici Spensa, kada sam čuo zvuk gitara.. Zvučalo je kao proba i momci su svirali toliko dobro da sam se instantno prijatno nakostrešio...
Bas je brundao sa elegantnom sigurnošću, a električna gitara je prosto bila kurčevita - snažno i arogantno igranje prstima po žicama je bilo na delu.
Osvrnuo sam se oko sebe u potrazi za pravcem iz koga dolazi taj zvuk i video belo spiralno stepenište koje vodi na sprat iznad.. Iznad stepeništa je bila reklama za neki bar, pa sam se u trenutku razočarao, misleći da se to čuje muzika iz tog kafića. Ta predpostavka mi je došla logično, jer sam smatrao da ni jedan lokalni bend ne zvuči tako dobro, te je u pitanju morala biti nasnimljena traka džemovanje nekog poznatog sastava.. A onda je usledio duboki 'Buuuuum'!!! Kao da se komad planine odvalio u blizini... Bubnjar je nogom obavio magiju... To mi je nepogrešivo signaliziralo da je živa svirka u pitanju.
Imao sam prelep intuitivni osećaj da treba da sledim muziku, podsvesno sam bio uverem da će mi se isplatiti...Uputio sam se uz do, pa onda i uz, belo spiralno stepenište sa moje desne strane.
Dok sam se penjao bio sam ubeđen da ću na vrhu stepeništa naići na neki novi studio za probe, a u njemu bend kako svirucka... Verovatno ću naići na lice nekog poznanika koji će biti naoružan instrumentom, pa ću da ih pohvalim i ostanem malo da ih poslušam, a čak i da ne znam momke sledovao bih isti plan..
Ipak kada sam stigao do poslednjeg stepenika na vidiku nije bilo ikakvog studija ili kafića?!... A onda mi je sinulo: "Pa večeras YU GRUPA ima koncert!"... Par koraka niz hol i sa leve strane mi se otvorio vidik krajičak prozora male sale, a na bini su stojali Jelići: Petar, Žika i Dragi.
Drugar mi je pre nekih nedelju i po dana rekao da je video plakat za koncert, međutim ni jedan ni drugi nismo nešto bili raspoloženi da dođemo (više volimo da na koncerte idemo negde sa strane...) tako da sam u prvi mah apsolutno smakao sa uma njihov nastup.
Kako spomenuh da volimo da idemo negde na svirke, da spomenem da sam tako i prvi put slušao Yu grupu, nastupali su na pasuljijadi u Temerinu, i to je još uvek jedan od najupečatljivijih koncerata koje sam gledao! Kupili su me kada su odsvirali meni veoma dragu njihovu pesmu, a koju ljudi obično stavljaju u stranu - "U tami disko kluba".. Upravo je sa sličnog stanovišta Žika i najavio pesmu tada: "Vidim da je ovde pretežno mlada publika, tako da možda nećete ni znati ovu našu staru pesmu", a onda su gitare zaječale poznatu melodiju uvodnih taktova, a ja sam kao ošuren počeo oduševljen da skačem u prvim redovima i njačem kao jarac!
Sa istim tim žarom sam ih i sada posmatrao, gledajući ih sa balkona i upijajući svaki zvuk koji naprave... Ali ljudi kako se oseti moć njihove harmonije!!! Kao što rekoh narogušio sam se samo kada sam čuo zvuk gitare i basa dok još nisam bio načist ni šta to zapravo čujem - sada sam celim bićem pulsirao u ritmu bubnjeva! Još je bubnjar (moram biti iskren i reći da nisam prepoznao čoveka) par puta zasvirao otvaranje "Pustinje" te mi se probudila žudnja da se na njegov predlog priključe i ostali i izvedu tu stvar, ali ipak ovo je bila samo tonska proba te se svaka numera brzo prekidala, kako bi tehničari mogli da što bolje usklade jačine instrumenata...
U svakom slučaju osećaj iskrene oduševljenosti je vladao mnome! Tako dok sam, naslonjen na gelender, posmatrao Yu grupu na bini, grupe tehničara koji mile oko opreme i međusobno se dogovaraju, javila mi se ponovo ona snažna glad za čitavim RockStar svetom, za kojim sam toliko žudeo tokom srednje škole.
Javila mi se ogromna potreba da se nekako nađem tamo sa njima i da učestvujem u čitavom tom spektaklu!
Kao što sam napisao već, prilikom penjanja uz stepenište sam imao plan da koga god zateknem da svira sleduje moje podržavanje i da ću odvojiti malo vremena da ih pobliže poslušam. To što su moji veliki idoli upravo pravili tu melodiju me je samo dodatno motivisalo :) .. Dakle odluka je već bila doneta - ja idem da ih slušam kako sviraju, samo se sada otvorilo dodatno pitanje: kako do njih da dodjem?
Priznaću da mi je palo na pamet da sa sprata skočim u hodnik koji je vodio vratima male dvorane i da uz tresak uletim u celu sliku i kažem: "Ja sam došao! :)"... Ali ipak nisam nešto preterano vičan u pentranju i tarzanisanju pa bih se verovatno samo bespotrebno nagrdio
Opet, ako ne tako, onda kako?
Polako sam sišao niz stepenište i izašao iz spensa kako bih se uputio službenom ulazu u malu salu... Isprva nisam imao ikakvu predstavu kako ću proći, ali kako sam koračao nekako mi je samo dolazilo:
1. Ako budem došao kao fan, obezbeđenje će da me odjebe
2. Ako budem delovao nervozno ili uzbuđeno, obezbeđenje će da me odjebe
3. Ako se lažno predstavim, obezbeđenje će da me odjebe
4. Ako budem otvoren i iskren, obezbeđenje će da me odjebe
5. Ne smem da slažem, nije sportski (..volim sam sebi još dodatno da otežam izazove)
I sa svim malopre rečenim se još dodatno komlikuje pitanje: kako onda to da izvedem? Zapravo, jako jednostavno: moram da ušetam tamo kao da sam to uradio barem 100 puta, da postavim takav stav da izgledam kao da tačno znam šta radim i kuda idem, i u slučaju bilo kakvih kontakata - ja sam taj koji postavlja pitanja..
Sumnju ću probuditi ako ušetam unutra sa raznim kesama, tako da sam sve što je moglo da stane nabutao u torbu za fakultet koja mi je bila o ramenu, a šešir sam stavio na glavu.
Kako sam se približavao vratima službenog ulaza tako sam postajao sve napetiji i sve mi je bilo teže da ostanem miran. Na moje veliko iznenađenje primetio sam jednog starijeg čoveka kako prilazi vratima. Sačekao sam da prođe ispred mene i sustigao ga kada je otvorio vrata, primetio me je i pridržao mi vrata da bih i ja ušao, klimnuo sam mu glavom uz osmeh. Milina - svim prisutnima je ovo izgledalo kao da sam sa njim došao. Ali me to ni malo nije umirilo, srce je počelo da mi bije kao kada sam kao klinac utrčao na ringišpilu u kuću straha dok prodavac karata nije gledao - ona adrenalinska frka kada radiš nešto što ne bi smeo :)... Ali pobogu ljudi, bukvalno nisam imao pojma gde se nalazim - nikada pre nisam bio u ovom delu spensa i stvarno ne znam kuda ti hodnici vode, niti na šta sve moram da računam - apsolutno nepoznato okruženje.
I imao sam frku! Ulagao sam ogromne napore da izgledam mirno..
Onog čoveka koji mi je otvorio vrata sam pustio da ide malo više ispred mene, a kada se ukazalo obezbeđenje ispred nas sam spretno požurio da budem što bliže njemu kako bi delovalo da smo zajedno.
Stariji čovek je srdačno pozdravio obezbeđenje koje mu je klimnulo glavom, isto to sam uradio i ja, ali sam ipak izračio oklevanje! Ne puno, samo sam par centimetara ustuknuo od čoveka u zelenom markeru i požurio da što pre prođem pored njega, ali je primetio i bio sam mu sumnjiv... Kada sam prošao pored njega osetio sam da me je posmatrao, dodatno sam umirio korak i isprsio se, i trudio da hodam sigurnije - što je naravno za posledicu imalo da onaj osećaj nesigurnosti sada doživljavam kao želju da "trčim k'o da u guz'ci imam motor", što bi rekao Edo Maajka.
Primirio sam se koliko sam mogao i samo hodao pravo, dobro sam naslućivao da sam najebao ako i za sekund zastanem.. Trenutno sam se nalazio u hodniku koji vodi vodi do garderobe, tu su bili i neki ljudi, blago sam ih zaobišao, i krajičkom levog oka ugledao prolaz koji vodi do hale gde se održava proba, ali je sam ga već prošao i nije bilo smisla da se sada vraćam, sada je najbitnije bilo ne stati ni po koju cenu!
Nastavio sam dalje, ispred mene su stojale dve devojke koje su se nešto došaptavale i jedna me je prilično sumnjivo osmotrila (..da se ne lažemo nema tog obezbeđenja koje je pronicljivo kao žensko). Prostrelio sam je pogledom prilično grubo dok nije ustuknula i nastavio da hodam dalje, kuda ni sam nisam znao...
Stigao sam do kraja tog hodnika i bespogrešno konstatovao da on nikuda ne vodi! Bila su tu neka providna vrata koja vode u Spens, ali sa moje leve strane nisam igde mogao da odem i da se sklonim sa vidika secutity-a, na šta sam jako računao.. Zašto bi, pobogu, neko ko je 100 puta već bio ovde i za koga ovo nije nešto novo, došao do kraja ovog hodnika za koji se zna da nikuda ne vodi???
Polako sam se okrenuo i naravno, tip iz obezbeđenja me je gledao... Da telefonira, usledio mi je intuitivni odgovor na gornje pitanje :)..Smireno sam uzvratio pogled, naslonio se na zid, lagano izvadio mobilni iz džepa, ukucao broj i prislonio ga na uvo. Potom sam okrenuo leđa čoveku sa zelenim markerom i mozgao šta ću sad da radim...
Kada sam se okrenuo, obezbeđenje je stajao meni okrenut leđima - upalilo je i ja sam zvanično ušao... Ali sada tek sleduje veći izazov, treba da uđem u halu gde Yu grupa svira i ne delujem kao vanzemaljac. Ovo je tonska proba, a na tonskoj probi svako radi nešto, dakle: moram da radim nešto i da delujem kao da imam funkciju.
Problem sam rešio tako što sam iz torbe izvadio moj rokovnik sa fakulteta i hemijsku... Otvorio sam stranicu gde sam imao nacrtanu neku tabelu koja zgodno izgleda kao kakav raspored... Na putu nazad ka onom prolazu koji vodi do sale sam ga "slučajno" blicnuo stranicu prema onim devojkama uz širok osmeh - nije više bilo sumnje, a kada me je obezbeđenje ponovo osmotrio, već sam bio duboko zamišljen nad "rasporedom". Tako sam sigurno zakoračio udesno kada sam došao do prolaza, za koji sam ovaj put znao da će me odvesti do bine :)
Ušetao sam u halu gde se upravo, dok kucam ovo održava veliki koncert Yu grupe. Sada mi se i samopuzdanje vratilo, a rifovi Drgog i Petra Jelića su doprineli da mi se raspoloženje raspali. Osećao sam se lagodno u svojoj koži...
Po ulazu sam samo letimično bacio pogled na binu, kao da me ne interesuju preterano, a zatim se zagledao u raspored, olovkom uperio u sedišta i pretvarao se da ih brojim i nešto organizujem, dok sam polako napredovao u salu.
Video sam praznu stolicu u blizini glavne miksete, seo na nju i okrenuo se tako da ne gledam direktno na binu, već da sam joj okrenut bokom. Nisam prepoznao pesmu koju su u tom trenutku svirali, ali mi je njihova rokačina neverovatno prijala. Nisam se ustručavao da cupkam nogom i klimam glavom!
Okrenuo sam novi list u rokovniku i napisao
"Sedim na tonskoj probi Yu Grupe...
Fenomenalni su kao i uvek! Muzička harizma Jelića je kao i dosad prosto zaslepljujuća.
Čak i prilikom samog prisustva tonskoj se nepogrešivo naslućuje fantastičnost večerašnje YU ROCK eksplozije!
Naši oci ne razočaravaju! :)
Oživela je fantazija koja se javlja prilikom gledanja filmova na ovu tematiku!
~~~~~~~~~
Tinejdžer u meni je prezadovoljan!" (slika je okačena na kraju članka, zajedno sa ostalim)
I zaista sam se tako osećao. Ko je gledao film "Almost famous" može da nasluti o čemu pričam, kada mladi novinar školskog lista biva upućen od strane RollingStone časopisa da ide i piše o turneji benda Stillwater. Osećaj sličan tom, baš sam mogao da osetim draž pripreme velikog nastupa, i utoliko mi je bilo draže baš zato što ništa nisam radio već mogao da se prepustim da me mašta odnese. Tinejdžer u meni je baš zato i bio toliko zadovoljan, zato što je konačno osetio glamur domaće rok tradicije :)
I tako sam pustio da se srce zasiti onog zvuka zbog kojeg mi je običan dan postao poseban! Sedeo sam tako, škrabuckao i slušao odlomke poznatih stvari ovih velikana. U pauzama između pesama bi se bubnjar oglasio da se požali kako mu tomovi nisu dobro namešteni, ili kako ne čuje bas dovoljno na monitorima.. Dragi je pak želeo da mu u potpunosti skinu bubnjeve sa njegovih monitora, dok Žika i Petar nisu bili preterano zahtevni. Žika je mirno stajao i čekao da obavi svoj deo posla, povremeno dobacujući svoje predloge za rešenja nađenih problema, a Petar je odavao utisak da ga prsti svrbe i da jedva čeka da zapali masu svojim stratokasterom u devet uveče.
Kako su me uvek gnjavile "rođene" tonske probe (ja sam jedan od onih što vole da izlete sa gitarom, što pre dođu do mikrofona, izrokaju sadržaj svoje duše i izrače svoju energiju na publiku - bez preteranog tehnikalisanja :)..naravno da to za posledicu ima da ne čujem pola svog benda i da me čak zvuk svoje gitare ne oduševljava, ali šta ću - srce želi akciju!) prilično brzo mi je euforija splasnula i počinjalo je da mi celo to sedenje bude prilično dosadno.
Ustao sam i polako počeo da šetam salom... U duhu svoje uloge da i ja u dvorani svrsishodno bivstvujem, sam prišao tehničaru na glavnoj mikseti i prilično ozbiljnim tonom, prilično nebitno pitanje: "Kada počinje ovo večeras?".. Cilj sam postigao, zbunio se i trudio da mi što bolje objasni celu zamisao... Ko je gledao, mogao je da vidi dvoje ljudi koji se poznaju kako razgovaraju :)
U jednom trenutku dok sam se tako šećkao ispred bine, jedan dečko u zelenoj jakni se našao u mojoj blizini, delao je kao da je glavni za...nešto, i mogao je bez problema da me raskrinka. Na moje veliko iznenađenje kako me je ugledao, prišao mi je i pozdravio me:
"Ej ćao! Kako si?" široko se osmehnuo i iskreno je delovalo da mu je drago što me vidi.
"Jesam. Ti jesi mi dobar?" uzvratio sam srdačno. "Kaži mi", nastavio sam,"šta negoduju ovi matori na bini? Šta im se ne sviđa?"
"Pa kažu...." dalje nisam mogao da čujem što od galame, što od uzbuđenja.
"Meni ovo zvuči sasvim dobro. Zadovoljan sam.", izjasnio sam se svejedno.
Pun pogodak je ostvaren, pozdravljen sam od strane nekoga ko zapravo i radi nešto, tako da se moj kredibilitet više neće dovoditi u pitanje - sada stvarno mogu da se opustim :)
Tada su momci na bini prašili "Moj Stari Bend" , dok smo momak u zelenoj jakni i ja stajali direktno naspram njih.. Podigao sam ruku u znak pozdrava i zamlatio glavom dok me je ritam nosio! Kada su prekinuli stvar, podigao sam palac u znak podrške.. A tada sam pobenavio:
Nazvao sam onog drugara koji mi je i rekao za njihov koncert i rekao mu: "Nećeš mi verovati gde se sada nalazim!..."...neko je zatim naišao, pa sam ozbiljnim tonom produžio: " Da. Na tonskoj sam trenutno. Sačekaj samo sekund, galama je i ne čujem te."... kada je taj neko prošao opet sam podetinjavio: "slušaj: Stari grad brije košava, lišće pokriva sve!", drao sam se, a grupa je probavala pesmu "Dunavom još šibaju vetrovi". :)
Potom je usledio, naravno, i kratki fotosešn :) .. Čak mi je na pamet palo da odradim intervju sa njima, rekao bih da je u pitanju blog longliveyupoprockmusic, a čak su mi i pitanja dolazila instantno. Međutim otišao sam do jednog kosatog tehničara koji mi je te snove razbio, jer mi je rekao da će tonska trajati još pola sata, do četrdeset i pet minuta. Što je mnogo, mnogo je. :)
Ipak, nisam digao ruke od tog intervjua.. Odmah nakon objave ovog članka ću poslati link mailom Yu grupi, kako bih dobio njihovu dozvolu da ga ostavim na blogu, a u njemu ću zatražiti da mi neko od članova saopšti svoje utiske o celoj ovoj priči, i našem zajedničkom iskustvu. Takođe ću im predstaviti moju želju za kratkim intervjuom, koji ću objaviti ovde zajedno sa njihovim odgovorima na sam mail :)
Danas mi je dan baš bio lep, a do obrta je došlo sasvim nenadano. Preporučio bih vam da ako ikada budete imali dubok predosećaj da nešto treba da uradite - to i uradite, nećete zažaliti :)
